Утечњавање гаса се постиже одговарајућим циклусима утечњавања на основу својстава гаса, температуре кондензације и захтева за коришћење. Типични циклуси укључују циклусе пригушивања течности, циклусе течења са експандерима, циклусе гасног фрижидера и каскадне циклусе хлађења (тј. вишеструки радни медијуми, вишеструки циклуси претходног хлађења).
Циклуси пригушивања (Линдеови циклуси) и Клодови циклуси са експандерима су типични рано{0}}развијени циклуси течења. У погледу јединичне потрошње енергије за течење, циклуси са експандерима и предхлађењем течним азотом имају већу ефикасност, циклуси пригушивања имају нижу ефикасност, а циклуси утечњавања водоника хлађени хелијумом- су у средини. Циклуси пригушивања се чешће користе у малим{4}} постројењима због своје једноставности и поузданости; циклуси са експандерима имају високу ефикасност и широко се користе у великим-фабрикама. Тренутно главне технологије сувог хлађења засноване на хелијуму, као што је хлађење пулсним цевима, хлађење Гиффорд-МцМахон (ГМ хлађење) и Стирлингово хлађење, могу да обезбеде криогено окружење за претходно хлађење и могу се користити за замену течног хелијума. Течност водоника захтева управљање топлотом конверзије између орто- и пара-водоника и јачање заптивања.